Ishrana treba da predstavlja ravnomeran, izbalansiran protok energije kroz naše telo. Ona našim hormonima daje mir a raspoloženju stabilnost. Jača koncentraciju, razboritost i jasan um.
PREJEDANJE JE NAJMANJE STVAR VIŠKA KILOGRAMA. SVAKI PREKOMERNI OBROK REMETI FIZIČKO – ENERGETSKI – PSIHIČKI BALANS I SVE NAŠE HORMONE. KAO KADA KAMENČIĆ BACIMO U MIRNU VODU – BAŠ TAKO ODJEKNE SVAKI PREOBILNI OBROK U NAMA.
CHS (crevni hormonalni sistem) predstavlja spektar hormona koji se proizvode i izlučuju u različitim zonama tankog creva.
Njihov značaj je višestruk – stimulišu sekreciju pankreasa, želudačne kiseline, disanje ćelija, kontrakciju žučne kese… Utiču na probavu, krvni pritisak, metabolizam, krv…
Svaki prepunjen tanjir atak je na sve ove naše sisteme, a ukoliko nam je to stalna životna navika – ozbiljno ugrožavamo sopstveno zdravlje. Posledice ne nastaju preko noći i retko ih povezujemo sa ishranom. One se primiču tiho i bez naglih simptoma… u vidu loše cirkulacije, lošeg varenja, glavobolja, problema sa štitnom žlezdom, pritiskom i snom.
Takođe, ovi hormoni nalik su onima u hipofizi, hipotalamusu i moždanoj kori što omogućava njihovu međusobnu komunikaciju i prenos signala duž celog tela. I zato, onako kako se naša creva osećaju – tako ćemo se upravo osećati i mi – promene raspoloženja, slabija koncentracija, opadanje volje, strasti i živone radosti.
To ne znači da sebi ne smemo da pružimo trenutke uživanja u hrani. Treba, ali po zakonima sopstvenog tela, ono nam sve govori. Posle dubokog udaha sledi dubok izdah, posle napornog vežbanja traži nam se odmor, posle umora – san. Svaki disbalans traži suprotno da bi se uspostavio mir.
Ukoliko bismo posle prevelike porcije narednog dana imali manje, ili posle nekoliko dana prejedanja – dane detoksa, uspevali bismo da „talase“ zadržavamo na površini i da oni ne ruše utvrđeni balans.
Hrana je, posle emocija, najvažniji deo imuniteta. Da ga stvara – ili razara.
Njom se naše telo gradi, funkcije pokreću, a energetsko polje jača.
ISHRANA I EMOCIJE SU TESNO POVEZANI, JEDNO SU DRUGOM UZROK, JEDNO IZ DRUGOG SLEDE. Ukoliko u ishrani dgoročno nemamo red ili meru, pitanja koja treba sebi da postavimo sežu mnogo dublje od dijete, kalorija i detoksa.

Ishrana nikada nije bila moj posao. Balans jeste. Fizičko telo kao deo tog balansa – jeste.
Sve u našem biću varira između pozitivnog i negativnog ekstrema, plusa i minusa – udah, izdah.. san i budnost…anabolizam i katabolizam…treptaj… rad srca…
Balans je sredina – jednaka mera oba polariteta.Sredina između plusa i minusa, ravnoteža umesto ushićenja, mir umesto nemira, i večita mudrost u odabiru onoga šta je zaista bitno.
Aktivirati slabo, ublažiti jako. Obložiti oštro, ojačati premekano..U SVOJIM MISLIMA, EMOCIJAMA, I TELU.
Izbalansirana ishrana je nenametljiva našem telu. Ne daje brzu i ekstremnu energiju, unosi se redovno, adekvatno i staloženo.
Spaja unos i evakuaciju hrane – plus i minus. Njena svrha je tačno na sredini – ishrana tela.
Ona sadrži sve šta nam je potrebno, u meri u kojj nam je potrebno i …samo teče.
To čini fizički balans, i samo je deo naše holističke celine.
Nema svrhe menjati jelovnik ukoliko ne uviđamo dubinu uloge koju hrana ima. Ona balansira jedan deo našeg holističkog bića.

Cela priča o našem psiho -emocionalno – fizičko – energetskom balansu je ispričana mnogo pre nas.
Ona je bukvar prirode čiji smo večiti učenici. Ona nas uči ravnoteži kroz smenu godišnjih doba, dana i noći, plime i oseke… i kroz odnose zemlje, vode, vazduha i vatre.
Na svojoj koži nas uči da glad za bilo kojom vrstom moći uništava sve zdravoi plodno jer, gde god smo pokorili prirodu posejali smo pustoš i haos. Disbalans.
Priča o balansu je zaista starija od nas, pa ipak svi je nosimo duboko u sebi. Trenutak začeća njena je najveća potvrda i magija. To je trenutak našeg najvećeg sjaja , a onda ga gubimo lutajući po besmislenim vrednostima.
Nema veće moći od balansa, niti veće snage od one koja proističe iz njega.
Nema snažnijeg opisa jedne ličnosti nego što je taj, niti težeg puta.
Balans je velikim delom odricanje – ali samo dok ne shvatimo šta dobijamo.

Nismo mi baš učeni da razmišljamo o uzrocima…više smo usmeravani u smislu – buknulo mi lice, odoh po kremu. Ništa što je „buknulo“ ne događa se tek tako…u najmanju ruku, organizam pokušava da nam poruči nešto mnogo bitnije, mnogo dublje, sigurno ne – bolju negu.

Šta je zapravo KOŽA?

Koža je psihosomatski i funkcionalno povezana sa plućima i debelim crevom. Takođe, ona je najveći i najizloženiji organ našeg imuniteta i detoksikacije.

Previše masna ili suva koža nam govore da treba da uradimo test intolerancije, izbacimo namirnice koje nam smetaju i uredovnimo ishranu.

I jedan i drugi poremećaj su vezani za apsorbiju u crevima i metabolizam kiselih namirnica (kiselih u smislu ph vrednosti koje izazivaju u želucu, ne u smislu ukusa).

Hroničan problem sa aknama nas unazad vodi do jakih prehlada pluća, astme, problema sa bronhijama, alergijama, osetljivim sluznicama…ali i do osećanja nemoći kada kao dete nismo umeli da ispoljimo emotivne reakcije na neke okolnosti, odnose i slično.

Debelo crevo takođe direktno utiče na naš ten. Čišćenjem tela, čisti se lice. Međutim, čišćenje tela uvek treba da bude propraćeno „psiho – emotivnom detoksikacijom“, odnosno izbacivanjem potisnutih osećanja.

I to je samo deo priče o našoj koži jer nije slučajno da zaljubljenima lice „sija“ a tužnima ima boju pepela, i nikakva krema nema baš nikakve veze sa tim…

I zato, kada sledeći put ne budemo zadovoljni odrazom kože u ogledalu, treba pogledati malo dublje…jer ona govori sve istine o nama, svim emotivnim teretima koje nosimo, kako sebe doživljavamo, život u kome smo…i tu je da „progovori“ o svemu, kada mi – zaćutimo.

Čini se da se nesvesno i prečesto oblačimo u društvene norme, pravila, i ono šta se očekuje od nas. Pravimo naizgled sitne kompromise, jedan za drugim, i onda se probudimo sa osećajem da imamo sve osim – sebe.
Otuđenje od sebe se oseća kao hladna praznina u svom biću. Manifestuje se alavom potrebom za sticanjem, pirlitanjem…dok umesto duše jedino raste – egoizam.
Prate ga anksioznost, strahovi, plitak dah, probavne tegobe, gojaznost, žiganje srca, nesanica. Sve su ovo, nimalo slučajno funkcije koje kontroliše naš autonomni nervni sistem.
Neuronauka je na predivan način objasnila da rad srca , pluća, jetre, žuči, želuca.. nije nekontrolisan. Naprotiv. Ne kontroliše ga naša svest, to jeste istina, ali oni ipak imaju svog rukovodioca a to je – podsvest.
U njoj je ugravirano svako otuđenje od sopstvene duše, duhovnosti i mira. Što više remetimo našu podsvest – to više slabimo svoje organe.
JER MI SMO PSIHO-FIZIČKO-EMOCIONALNO-ENERGETSKA BIĆA KOJA SAMA SEBE I RAZBOLJEVAJU I LEČE.
DIJAGNOSTIKA TELA JE – DIJAGNOSTIKE DUŠE.
TO JE NAŠA JEDINA ISTINA.

Nikada nisam verovala u srećne krajeve, samo u – srećan put.
Tako umesto jednog dobra, imamo dva – ono čemu idemo i – ono šta ostavljamo.
Ne možemo investirati ako dugujemo, ići napred ako gledamo unazad, nadati se a ne verovati…
Kao što bi rekli naši stari „raščisti sa sobom“…to je uvek prvi korak.
Faza čišćenja sopstvene duše od prethodnih ili pogrešnih emocija, ljudi, događaja… je neminovan deo puta u Novo.
MI SMO PSIHO-EMOCIONALNO-FIZIČKO-ENERGETSKA BIĆA. MULTIDIMENZIONALNA, SVETLUCAVA, ZAVISNA OD LJUBAVI.
Nijedna emocija ne drži nas. Ništa šta ne možemo da otpustimo, ni oprostimo, ništa čega ne možemo da se odreknemo ili prevaziđemo …ništa od toga ne drži nas. Mi držimo. Mi ne damo. Mi podižemo mulj. Mi se ukopavamo iznova, zaglavljeni u konceptima i pravilima bez obzira da li nam prijaju ili ne.. Mi se povređujemo, unazađujemo, kočimo.
I mi smo jedini koji sami sebe mogu osloboditi.
KADA NAUČIMO DA ČISTIMO ZA SOBOM, MOĆI ĆEMO SUŠTINSKI DA IDEMO NAPRED.
Tek kada pustimo staro – pravimo mesto za Novo.
Toliko je važno da ne robujemo ničemu, i nikada ne pravimo kompromise sa onim u šta verujemo.
PREPOZNAVANJE ISTINA KOJE NISU DOBRE ILI DOVOLJNO ŠIROKE ZA NAS, JE ZAPRAVO – OSVEŠĆIVANJE SOPSTVENE DUŠE.
Naša energija nije beskrajna. Ne može sa rastegnuti na sve strane.

Ako mislimo unazad – rušimo, a ako mislimo unapred – stvaramo.
KO UME DA MISLI, UME DA ŽIVI.
Kada srušimo unutrašnje granice – granice ne postoje.