Imala sam klijentkinju koja je došla kod mene sa 38 kilograma viška. Teško se kretala, teško disala, insulin i štitna žlezda su pravili haos u njenom organizmu i nekako su jedino sjajne lokne boje kestena koje je neprestano navlačila na lice, bile jedino što je svetlelo i emitovalo život.
Većina roditelja zna da u nekom trenutku treba da „zaustavi vreme“ i pažljivo pogleda svoje dete. Zapita se – ko je ova mlada osoba, i pogleda baš u nju, umesto u viziju sopstvenog deteta koje ima u glavi.
Većina, ali ne svi.
Naša dama koja sada ima 34 godine osetila je to jako dobro na svojoj koži. Nikada nije naučila da bude zadovoljna sobom jer nije ni imala priliku da bude to što jeste.
Hrana je za nju postala način da povređuje i kažnjava majku, da bude „neposlušna“ . Onda bi nastupala faza kada oseća krivicu, a onda ponovo faza kada oseća bunt. I tako u jedan surovi začarani krug.
A zašto baš hrana? Zato što je njena majka (naša nekada veoma poznata primabalerina) oduvek izuzetno držala do toga šta se jede, kada i koliko.
Ponovo, zašto hrana? Jer je bila bitna majci, jer ju je to – doticalo. A to je bilo bitno.
Naše misli povlače za sobom hormone i mi nesvesno dirigujemo njima. Ako želimo haos – haos ćemo dobiti. Ako ne volimo sebe – dobićemo autoimuna obolenja.
Ne zato što nas naše telo ne voli, nego zato što želi da nam ugodi. Želi da se uskladi sa našim mislima.
Kvantna medicina je to jasno pokazala i u dijagnostici – i u lečenju.
Naša dama i ja se borimo i dalje. Traje, i trajaće još malo.
Međutim, mi smo najveći uspeh već postigle. On leži u spoznaji ove mlade dame da „ne treba da kažnjava majku nego da ispravi njene greške… i da, ukoliko već ona nije uspela da je upozna – sada upozna i zavoli –samu sebe. “
To su njene reči, i upravo one su – njen lek.
