05jun

Početkom godine u ordinaciju je bez zakazanog termina vrlo napadno umarširao gospodin u pedesetim godinama.. odsečnog pogleda, agresivnog hoda… i 30-ak kilograma viška.

Prišao je stolu, izvadio svežanj novčanica koje višestruko premašuju standardnu cenu mojih nutricinističkih usluga i seo zavalivši se na stolicu…

Prvo što mi je palo na pamet jeste da elegantno otvorim vrata i propustim ga napolje zajedno sa stolom. A onda sam pomislila – ko zna koja je muka naterala ovog čoveka da se ponaša baš ovako: PO SVAKU CENU.

Pristala sam da ga prihvatim kao pacijenta ali pod jednim uslovom – da njegovo lečenje bude besplatno. Ne zato što sam ja „dobra“ nego ZATO ŠTO JE UPRAVO TO BIO PRVI KORAK NJEGOVOG IZLEČENJA – jer… NIJE ZDRAVLJE SVE ŠTO SIJA…

i ono do čega nam je suštinski stalo, najčešće nema cenu.

Na moju ogromnu žalost bila sam u pravu jer je cenjeni P.K. oboleo od karcinoma debelog creva i prilično to kasno otkrio.

Odmah smo počeli dijeto – terapiju detoksikacije celog organizma – debelog creva, jetre,

bubrega, pluća, tkiva i na kraju samih ćelija. U toku celog ciklusa smršao je 28

kilograma. Njegovim telom je počela da struji zdrava, sveža energija, obilje vitamina i

minerala koji su revitalizovali ceo organizam, reparirali zdrave ćelije i bitno usporili

razvoj malignoma.

 

Takvi rezultati su svakako bili očekivani, međutim ono što nisam očekivala je da je osoba

koja je u ordinaciju počela da dolazi tri puta mesečno sve manje ličila na onu agresivnu,

nabusitu pojavu sa početka. Svakim razgovorom ljuštili smo po jedan sloj

potisnutih osećanja koje vremenom menjaju čoveka… a nikada na bolje.

 

Nažalost, kada nam se novac nametne kao jedino bitno, to obično znači da smo sve bitno izgubili.

 

Na kraju smo dragi P.K. i ja došli do suštine – do jednog malog dečaka koji je stalno bio

kritikovan, nikada pohvaljen. To je dečak koji je „shvatio“ da nije dovoljno da bude to

što jeste da bi bio voljen… da sam po sebi nije vredan, nije dostojan. Zato je bežao od

svoje blage prirode, vitoperio karakter i ceo život usmerio ka nabacivanju spoljnih

vrednosti – novca. Jer novac je potvrda, novac je pohvala, novac je osećaj da vredimo,

zbog novca nas „vole“.

 

Vrlo slično svemu za čim je vapio u detinjstvu – a opet suštinski toliko drugačije.

Mogla sam samo da ga gledam i slušam iz nedelje u nedelju i mislim kako bi sve u

njegovom životu i odnos svih ljudi prema njemu bio drugačiji da su čuli makar

jedan delić. Koliko je pogrešno olako suditi drugima ..onako kako sam zamalo ja..

Život je suviše kratak kada ga živimo u miru, radosti i zdravlju,

a opet suviše dugačak i mučan kada sami od sebe bežimo..

 

(In memoriam, dragi P.K. počivaj u miru.)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *