Zaista, da li treba da „slušamo svoj organizam“?

Odgovor je da, ALI SAMO UKOLIKO SMO GA DOVELI U RED.

Baš kao što se od lošeg učitelja uče loše lekcije, a od dobrog dobre isto je i sa „osluškivanjem sebe“.
Ukoliko smo navikli na kasne, obilne obroke, sa puno začina, šećera, fast fooda – sigurno nam se neće jesti riba ili jabuka. Ješće nam se upravo ono što konzumiramo dan za danom, u količini na koju smo navikli želudac.

Tajna se krije u endokrinom sistemu tankog creva -CHS (crevnom hormonalnom sistemu).To je spektar hormona koji se proizvode i izlučuju u različitim zonama tankog creva.

Hrana koja nam svakodnevno prolazi kroz creva, stvara naviku i šalje informaciju mozgu da je to hrana koju volimo. Zauzvrat, kada smo gladni mozak će nas navoditi da nam se jede baš ta hrana koliko god ona bila loša po nas.

U OVOJ FAZI ZATO SVOJ ORGANIZAM NE TREBA SLUŠATI. TREBA MU „SPUSTITI SLUŠALICU“ I UZETI STVARI U SVOJE RUKE.

Proces ozdravljenja metabolizma odvija se u više metaboličkih faza.
Potrebno je da budemo dosledni u biranju i konzumiranju nove vrste hrane da bi se formirale nove navike u CHS-u i mozak razvio apetit prema drugoj vrsti namirnica.
Vremenom, navikavamo se na redovne obroke, dobre količine i kombinacije…nepce se „pročišćava“ od začinjene veštačke hrane i navikava na čistije ukuse…

I tek tako, korak po korak, naš organizam postaje naš prijatelj, saveznik i dobar učitelj. I kada pozove – slobodno ga poslušajte.

Piše: Verica Đokić