Postoje faze kada ne ličimo na sebe..kada sami sebi bežimo, postanemo nejasni i strani..

To su one faze kada nas neke okolnosti ili odnosi izbace iz ritma, izbace iz okvira dostojanstva, pomere samopouzdanje ili sujetu..

Povratak nazad sebi, u svoj balans, u svoj karakter..nije lak.

Ali je neophodan.

Ne želim da kažem da je u tom procesu hrana najvažnija – jer nije 🙂 Do njenog značaja dolazi se nešto kasnije. Najznačajnije je oprostiti sebi: Ponašanje prema sebi dok nismo bili u dobroj fazi.. Ponašanje prema drugima – nekim starim i nekim novim ljudima..

Sve one pogrešne momente koje smo dali iz sebe a koja nam kasnije grče stomak, jer – to „nismo mi“ .

Sve je to, zapravo u redu..Sve je to deo paketa zvanog – biti čovek. 🙂

Posle ovog koraka sve je lakše..prihvatiti nove dane koje dolaze, okrenuti iskustvo na pozitivnu stranu, usmeriti energiju na stvaranje, lepotu, dobru formu, ljubav, …

Svi smo mi meta različitih iskušenja: moralnih, nemoralnih, poslovnih, emotivnih, i nekih drugih samo svojih. Kako se nosimo sa njima – to je ono što nas određuje.

Nekada su okolnosti veće od nas, i ne snađemo se baš dobro, i to je u redu..

Jer, okolnosti će proći – MI ostajemo 😉 😉

Važno je samo da idemo dalje i – branimo se osmehom 🙂 🙂