Da li veza između ljubavne patnje i čokolade zaista postoji? Da li je to samo ženski hir ili ipak postoji neko – naučno objašnjenje?

Odgovor glasi – objašnjenje postoji.

Veza između emocija i hrane kreira se još u ranom detinjstvu.

Različiti ukusi se vezuju za različita osećanja I iskustva iz ranog uzrasta.

Kasnije u životu, kada se osetimo slično ješće nam se upravo ono što smo jeli u tim situacijama, kada smo bili mali.

Slatkiši su vrsta ukusa koja se vezuje za specifičan spektar osećanja.

Njih smo kao deca uglavnom dobijali od roditelja koji su figure oslonca, ljubavi, poverenja… utočišta I utehe.

Zato I ne čudi što kasnije u životu upravo kada se ovako osećamo – žudimo za slatkim.

Prekid emotivne veze budi upravo ovakvu vrstu ranjivosti a gutanjem bombonjera, čokolada, sladoleda zapravo želimo da se osetimo zaštićeno, voljeno, utešeno.

Drugi razlog zašto žudimo za slatkim u teškim trenucima je zapravo potreba da se vratimo u bezbrižnost.

U dečijem svetu sve je jednostavno i jasno, naročito međuljudski odnosi.
To osećanje jednostavnih odnosa najviše nam nedostaje u trenucima kada smo povređeni, razočarani…

Ima li „leka“ ?

Na svu sreću – ima. Stare navike se ne mogu iskoreniti ali se mogu precrtati novim, I uz stručnu pomoć dosta to glatko ide.

Hrana je hrana, osećanja su osećanja, jedni druge ne mogu izmeniti, niti olakšati I tu vezu treba prekinuti… a onda staviti crveni karmin i nekoliko kapi parfema – i potražiti novu