Šta nam govori anksioznost

Velika je razlika između lečenja i isceljenja. Lečenje znači vratiti nekom organu funkcionalnost. Isceljenje (od „celo“) je balansiranje emocija, duše, duha, uma i tela.

Anksioznost traži ovo drugo.

Reči su oduvek imale moć, ali nijedna toliku da opiše čoveka. Ne zato što reči nisu dovoljno dobre, nego zato što je svaki čovek bolji od opisa koji staje u samo jednu reč – anksiozan, depresivan,insulinska, štitna…

Čovek nije dijagnoza, i nema one koja nas može opisati.

Mi smo sopstveni  uništitelji – i iscelitelji. Stanja našeg tela su kazaljka koja alarmira na kojoj smo strani.

ANKSIOZNOST ZNAČI – NE MOGU DA DIŠEM.A mi smo ti koji uskraćuju sebi sopstveni dah.

Bila jedna dama, preuspešna, svi je znamo po tome. Došla po homeopatski lek za anksioznost. Ne postoji homeopatski lek za anksioznost ali postoji za ono šta se nalazi u njoj – tugu jer sam usamljena, uznemirenost jer sam nesrećna i nesanicu jer je noć jedini deo dana kada ne foliram svoju dušu da je ovo život iz snova.

Nije princip isti, i nisu sve ostalo nijanse. Principa ima koliko nas ima. Borba za sopstveni dah je borba za preživljavanje srećnog bića u nama.

„Anksioznost„ se oseća kao pritisak ili grč u predelu timusa – to je ono mesto između vrata i grudi gde nesvesno stavljamo dlan kada imamo osećaj gušenja. Niko se ne hvata za pluća ili nos nego baš za to mesto.

Emocije ne mogu da nestanu, one samo menjaju oblik. Kada emocije koje potiskujemo počinju da se transformišu u strahove – lagano gubimo osećaj da možemo da kontrolišemo bilo šta u svom životu i postajemo davljenici u sopstvenom scenariju.

Kada se nađe pred eksplozijom zbog beskrajnih strahova organizam  pokušava da „odmori“ i pojednostavi svoj problem tako što će ga objediniti u JEDNO stanje. Ti vrhovi ledenog brega podsećaju jedni na druge, ali ono što se nalazi do samog dna – priča je onama, potpuno jedinstvena i neponovljiva.

Zato je prvi pogled pogledati u sebe, ne u dijagnozu – jer samo u zapisima sopstvene duše leže recepti za naše isceljenje.