05jun

Pre četiri nedelje držala sam predavanje roditeljima gojazne dece kako da

pravilno hrane svoju porodicu.

Među brojnim malim, slatkim i bucmastim licima za oko su mi zapale loknice boje meda

i žuta haljinica sa belim cvetićima na maloj devojčici. Nije ona bila fizički izdvojena od

nas ostalih. Sedela je upravo tu, u gomili drugih, ali zapravo – nije bila tu.

Strašno je to kada kod tako malog deteta vidite „odsutan pogled“.

To je rezervisano za nas starije, brižnije, odgovornije i manje dobre…


Pokušala sam da se setim kako se zove i onda shvatila da mi nije rekla.

Prišla sam, čučnula ispred nje i pitala je: „A ko si ti?“.

Ona je rekla: „Ja sam … debela“

U toku svoje karijere čula sam različite životne priče. Neke od njih bile su zaista

potresne… ali ova mala rečenica,

koju je rekla mala Nataša, (jer NATAŠA je njeno ime), razbila me je u paramparčad.


Celokupnu svoju ličnost i karakter, ova mala devojčica poistovetila je sa negativnim

fizičkim stanjem, ona nema ime ni prezime, želim i ne želim, volim i ne volim…

u njenoj glavici ona ima samo kilograme, i šest godina.


Skoro sam prijateljici pričala ovaj događaj (pozdrav za V.B.P.
🙂 )

i rekla joj da sam mogla da plačem, plakala bih. Patetika nema nikakve veze sa tim.

Plakalo mi se jer znam da je sa svojom ozbiljnom kilažom za taj uzrast Nataša kandidat

za dijabet, kardiovaskularna obolenja, aterosklerozu, hormonalni disbalans,…

 

Zbog toga što postoji velika verovatnoća da nikada neće dovoljno voleti sebe da bi sebi

želela zdravlje, vitalnost, uspeh u poslu i ličnim odnosima… da se možda nikada neće

osećati dovoljno dobrom da ispuni sopstvene potencijale koji, gle paradoksa, već postoje

u njoj… A ako se kojim sučajem izbori za to, svojim roditeljima će teško oprostititi.


Hrana nije nagrada koju treba da dajemo detetu kada uradi nešto ispravno –

„Ako budeš dobar dobićeš čokoladu“. Hrana nije ni kazna kojom ga kažnjavamo

„Nisi bio dobar, nema sladoleda“.


Hrana je gradivni materijal tela i imuniteta i što je još važnije, energije,

karaktera i duha. I kada „zaslužimo“ i kada „ne zaslužimo“ treba da jedemo!

Kada smo srećni i tužni, treba da jedemo!

Kada radimo i odmaramo – treba da jedemo!

Naravno, zna se kada, koliko, čega i sa čim, ali to je već druga tema.

Ostavite odgovor