Postoji nešto u ljudskoj naravi što nas nagoni da trpimo sve dok ne udarimo u stanje bola pred kojim se raspadnemo. Tek tada se usudimo na promene, i to ne zato što smo doneli odluku, nego zato što više– nemamo kud.
Najteži trenuci su nam dati da razumemo da se promene -ne događaju, nego ih – mi stvaramo.
Zašto moramo da dođemo do te tačke pre nego što preduzmemo nešto?
Toliko ljudi u ordinaciji koje sam srela su naprimer završili pogrešne fakultete i ceo život kasnije tumaraju kroz pogrešne profesije u kojima nikada nisu dovoljno uspešni niti srećni. Svedok sam toliko destruktivnih brakova i veza koji su odavno trebali da se završe, i drugih ličnih priča koje vitlaju u krug iz godine u godinu, bez ikakvog pomaka – gde se menjaju samo akteri i postavke a mi ostajemo zarobljeni u svojim krugovima i večitoj stagnaciji.
Zdravlje i kilogrami su verna slika upravo ovih istina o nama. SVAKO TRPLJENJE DOVODI DO BOLA, A BOL DO OBOLJENJA.
SVAKA NAŠA EMOCIJA JE POVEZANA SA NEKOM ENDOKRINOM ŽLEZDOM U NAŠEM TELU. TA ŽLEZDA SVOJIM HORMONIMA REGULIŠE NEKI SKUP ORGANA. ZNAČI, EMOCIJOM DISBALANSIRAMO RAD ŽLEZDE KOJA ĆE REMETITI ZDRAVLJE ODREĐENIH ORGANA.

Po ovom predivnom holističkom pravilu koje dokazuje da smo mi jedna psiho – fizičko – energetska – celina potpuno je jasno koja osećanja remete koje organe.
Dakle, zašto dolazimo čak do oboljenja, trocifrenog broja kilograma, pogrešnih profesija i neizmernih duševnih bolova?
Zato što nismo doneli odluke o promenama na vreme.
Da li je to zaista lakši put? A do čega?
Nema tih kilograma koji su zaista spali i promena koje smo zaista napravili, a da iza njih ne stoji neka jaka odluka da nešto više ne želimo da trpimo.
Sve što povlačimo, ide unazad. Povlačenjem granica se uvek nešto gubi, a nikada dobija. Najteži trenuci jesu najava promena – istina je, ali ne i neminovnost. Do promena se može doći i na drugačiji način i to je najlepši put do budućnosti.